Anin Green svet

Celo leto sam brinula kako će Irena
prihvatiti novu grupu u vrtiću.

Što se više približavao taj dan, ja sam više razmišljala, pričala joj i pokušavala da je pripremim.

A onda je došao prvi dan i sve je prošlo mnogo bolje nego što sam zamišljala.
Srećna je, zadovoljna i nova grupa joj se dopada. 🤍
I to me je navelo da se zapitam nešto.

Ja sam inače mama koja decu priprema za sve
što ih čeka. Pričamo unapred, objašnjavam im,
čak i kada idemo kod doktora i znam da ih
čeka nešto neprijatno.

Ali da li im time zaista olakšavam?
Ili stres koji bi možda trajao nekoliko minuta, zajedno proživljavamo mnogo duže?

Baš me zanima kako vi radite. Da li pripremate decu unapred za ono što ih čeka ili čekate da taj trenutak jednostavno dođe?

Pišite mi u komentarima, stvarno me
zanimaju vaša iskustva. 🤍

Danas je rođendan jedne žene koja mi
znači više nego što ikada mogu da napišem. ❤️

Moja mama.

Jedina koja voli bezuslovno.
Koja je tu. Uvek. I za sve.

Ona koja zna kako sam i kada kažem da sam dobro.
Koja iz mog glasa čuje ono što ne izgovorim.
Koja iz mog pogleda zna da mi nije dan.
Koja zna kada treba da pita, a kada samo da ćuti i bude tu.

I možda baš zato što sam i sama mama, danas još više razumem koliko je velika ta ljubav. Ona tiha, koja ne traži ništa zauzvrat.

Mama, hvala ti što si moje sigurno mesto.
Što mogu da budem baš ja, sa svim svojim brigama, suzama, greškama i pobedama.

Srećan rođendan ženi koja je moj oslonac, moje „biće sve dobro“ i jedna od najvećih blagoslova mog života. ❤️

Volim te. Najviše. 🎂❤️

Veruj.
I onda kada ne vidiš put, veruj da neko
odozgo vidi mnogo dalje od tebe. 🙏🏻

Ne moraš uvek znati kako će se nešto završiti.
Dovoljno je da veruješ da nisi sama na tom putu. 🙏🏻

Ovo je lista koju bih volela da sam
imala prvog dana.

Ne zato što bi mi rešila sve probleme.
Nego zato što bih znala da ne moram
odmah da znam sve.

Jer kada dobiješ dijagnozu,
imaš osećaj da odjednom moraš da naučiš
ceo jedan novi svet.
Šta sme.
Šta ne sme.
Šta je kontaminacija.
Šta da kupiš.
Šta da poneseš.
Kako u restoran.
Kako na rođendan.
Kako na put.

I onda, taman pomisliš da si se snašla...
dete pogleda u nešto što ne sme.

I tebe preseče.
Ne zato što nisi prihvatila dijagnozu.
Nego zato što si majka.

I ma koliko mislila da si jaka, biće dana kada
će suze samo krenuti.
Možda zbog jedne čokolade.
Možda zbog komada pice.
Možda zato što druga deca jedu nešto što ona ne može.
I ne moraš zbog toga da se osećaš loše.

Prihvatiti dijagnozu ne znači prestati
da ti bude teško.

Znači samo da, korak po korak,
učiš da živiš sa njom. ❤️

Ako ste tek na početku ovog p**a, sačuvaj objavu.
A mame koje su već prošle prve
mesece — šta biste vi dodale na ovu listu?

Pre 13 godina, u Grčkoj, počela je jedna
od najlepših priča mog života. ❤️

Tada sam znala samo da imam čoveka
koji je spreman da zbog mene ide u Grčku,
da se slika tri dana, da podnese sve moje promene raspoloženj… a nismo ni znali da sam trudna. 🫣😂

Danas znam da imam mnogo više od toga.
Imam nekoga ko kaže: „Odmori, ja ću.“
Ko kaže: „Biće dobro.“
Ko podrži i moje najluđe ideje, čak i onda kada ni sama ne znam da li treba da ih podrži. 😂

Često je iza kamere, ali je gotovo uvek tu — da pruži ruku, bude vetar u leđa i, kada treba, rame za plakanje.

A sada, kada imam malu mene koja po
karakteru neodoljivo liči na mene,
tek počinjem da shvatam koliko je njemu
zapravo teško sa mnom. 🫣😂❤️

13 godina kasnije — i dalje bih izabrala njega.

Kad se sve promenilo, nešto je ipak ostalo isto. 🤍

Kada je u naš život ušla celijakija, počela sam da preispitujem gotovo sve što unosimo u naš dom.

Hranu, posuđe, proizvode koje koristimo…
Odjednom je bilo toliko toga o čemu
moram da mislim.

I baš zato mi je značilo što neke stvari nisam
morala da menjam.

Maramice za pranje veša,
krpice za sudove,
sredstva za dezinfekciju,
šampon, kupka… stvari koje sam već koristila
i volela ostale su deo naše svakodnevice.

U periodu kada se činilo da se sve promenilo, bilo je lepo imati nešto što je ostalo isto. 🌿

I možda ih danas baš zbog svega toga cenim još više.