Pokreni svoju priču

Недеља. Кафa. И план за предстојећу седмицу. ☕️

Док други можда размишљају о томе како да им викенд потраје што дуже, ја волим да одвојим мало времена да погледам шта ме чека.

Часови, обавезе, састанци, поруке, планови… А негде између свега тога и оно што желим да постигнем за себе.

Не планирам да бих све морала да урадим савршено. Планирам да бих знала шта ми је важно и да не дозволим да ми седмица прође само у гашењу туђих приоритета.

Јер и велики циљеви имају своје мале, недељне кораке.

А данас је време да их поставим.

Да ли и ви недељом волите да направите план за предстојећу седмицу или све препуштате понедељку?

#недеља #планирање #предстојећаседмица #малимкорацимадовеликогциља #женекојеимајуциљеве #времезасебе

Први радни дан — један посао завршен, други почиње.
Први септембар је прошао. Нова школска година је званично почела.
Данас сам поново била наставник, али и одељењски старешина. Нови ученици, нове обавезе, нови планови, много организације и још више одговорности.
А онда — када се заврши један посао, не завршава се и мој радни дан.
Само прелазим у другу улогу.
За наставника је организација свакодневица: планирати, комуницирати, решавати проблеме, прилагођавати се, слушати, мотивисати и водити.
А све више схватам колико су то исте вештине које су ми потребне и за Forever посао.
Само што овде не градим само туђи успех.
Градим нешто своје.
Учимо да будемо бољи организатори.
Учимо да преузмемо иницијативу.
Учимо да комуницирамо другачије.
Развијамо лидерске способности.
Учимо да водимо људе, али пре свега — да водимо себе.
И зато ми се допада што имам два посла која су, на први поглед, потпуно различита, а у ствари ме оба терају да растем.
Један ми је професија коју волим.
Други ми даје прилику да градим сопствени пут.
А мој радни дан?
Још није готов. 😊
Који је ваш „други посао“ после посла? Или сте од оних који када заврше радно време — стварно заврше?

1. септембар није само први дан школе.
За наставнике је то дан када се поново укључује онај посебан „школски режим“:
Нова имена.
Нови планови.
Нови дневник.
Нови изазови.
И онај осећај: „Добро… крећемо!“
А ове године је за мене 1. септембар посебан из још једног разлога — дочекујем своје прваке као одељењски старешина.
Не знам још њихове навике, карактере, амбиције, страхове ни таленте. Они још не знају каква сам ја професорка и старешина.
И баш зато ми је занимљиво.
Не почињемо годину тако што све морамо одмах да знамо.
Почињемо тако што се упознајемо.
А онда, корак по корак, направимо о
д групе непознатих људи — одељење.
И сад ме занима нешто:
Шта сте ви највише памтили из свог првог дана средње школе?
А) Друштво
Б) Професоре
В) Трему
Г) Ништа посебно — само сам желео/ла да што пре прође 😄
Пишите слово у коментар. Баш ме занима шта ће победити.

👠

Зашто наставници увек носе велике торбе? 🎒

Зато што никад не знамо шта ће нам затребати.

У торби једног наставника можете пронаћи:

📚 књиге и свеске
📝 контролне које треба прегледати
✏️ бар 17 оловака, иако користимо једну
📄 папире за које више не знамо зашто су ту, али „могу да затребају“
🔌 пуњач за телефон
☕ кафу која се охлади пре него што стигнемо да је попијемо
🍎 нешто за јело „за сваки случај“
🩹 First спреј — јер се увек нађе нека ситуација
🔑 кључеве од свега и свачега
…and, наравно, још једну торбу у торби. 😂

А најбоље је што, када нас неко пита:

„Шта ти толико треба?“

Одговор је увек:

„Не знам… али затребаће.“

Просветни радници, признајте — шта је најчудније што сте ви пронашли у својој наставничкој торби?

КОЛИКО МЕ ЈЕ FOREVER ОСЛОБОДИО?

Не мислим на слободу да радим шта хоћу.

Мислим на нешто много важније — ослободио ме је неких мојих страхова.

Страха да ћу погрешити.
Страха од туђег мишљења.
Страха да нисам довољно добра.
Страха да је касно да започнем нешто ново.mo

Forever ми није донео чаробни штапић.

Донео ми је прилику да видим колико још могу.

И данас, после свих грешака, застоја и почетака изнова, највише ценим управо то:

нисам постала неко други. Постала сам слободнија верзија себе.

А можда је то и највећа вредност једног посла — када кроз њега не градиш само приход, већ и себе.

Više vlakana + praktičan poklon! ✨

Od danas Forever Fiber dolazi uz još jedan razlog da ga izaberete! 💚

Uz kupovinu proizvoda Forever Fiber #464, na poklon dobijate šejker #2363 – praktičan za pripremu vašeg napitka kod kuće ili u pokretu. 🥤

Forever Fiber sadrži 5 g rastvorljivih vlakana i jednostavno se uklapa u svakodnevnu ishranu – pospite ga po hrani ili umešajte u vodu ili omiljeni napitak.

🎁 Ponuda važi samo dok traju zalihe!
Obezbedite svoj Forever Fiber na vreme i iskoristite ovu pogodnost. 💚

У школи научиш да оцена није крај.

Добиш двојку — научиш више.

Погрешиш — покушаш поново.

Не разумеш — питаш.

Иста логика важи и у предузетништву.

Не прихвате твоју понуду? Настављаш.

Нешто не знаш? Учиш.

Нешто не функционише? Мењаш приступ.

Зато ми је просвета дала једну важну лекцију за Forever:

Неуспех није пресуда. Он је повратна информација.

👠

Годинама сам резултат свог рада гледала кроз оцене ученика.

А онда сам почела да градим нешто своје.

И схватила колико је другачије када сама постављаш циљ, сама пратиш резултат и сама сносиш одговорност за оно што радиш.

Просвета ме је научила одговорности.

Предузетништво ме је научило да ту одговорност могу да применим и на сопствени живот.

Није поента побећи од једног посла.
Поента је проширити своје могућности.

Имам два дневника.
Један је школски — ученици, оцене, припреме.
Други је мој — циљеви, купци, сарадници, учење, резултати.
И један и други траже исто:
доследност.

Па, да почнемо… Папирологија у просвети.

Кад кажеш „наставник“, већина замисли таблу, дневник, ученике и час.

А онда стигне онај други део посла који се не види.

Планови. Припреме. Извештаји. Евиденције. Записници. Табеле. Формулари. Мејлови. Портали. Рокови…

И све то поред онога због чега смо, заправо, ушли у учионицу – због ученика и наставе.

Понекад се питам колико би времена наставнику остало за оно најважније када би се део те папирологије заиста смањио.

А ви који радите у просвети – која вам је административна обавеза највећи „маратон“?