Mistične priče

MARIJANA MOJA MLADOSTI
Sneg je neumorno padao te hladne decembarske noći. Ulične svjetiljke davale su čudedan spoj sa belim zvezdicama koje su te noći igrale svoju čudesnu igru i sve je poprimilo bajkovit izgled.
Jutro je osvanulo sunčano i još jače isticalo belinu kojom je sve bilo prekriveno
Goran je tog jutra ustao veoma raspoložen i sa osećajem da će se tog dana nešto lepo desiti "Bože, pomisli, šta bi moglo da se desi, odakle mi taj osjećaj," No tokom jutra nikako nije mogao da se oslobodi tog osećaja. "E stvarno svašta, idem da prošetam kroz park, sigurno je prelepo sad tamo i da malo oslobodim se tog osećaja u meni.". Zatim uze jaknu stavi kapu na glavu i laganim korakom izađe iz stana i krene ka parku. Bilo je veoma hladno, ali to njemu nije smetalo. Kretao se prema parku osećajući taj prelepi snežni tepih kako škripi svakim korakom koji je napravio.
Lagano je koračao jer nigde nije žurio. Hteo je da uživa sa svakim udisanjem oštrog i hladnog vazduha. Odjednom ugleda devojčicu kako sedi na klupi. Požuri ka njoj da joj kaže da ustane, jer hladno je i može se razboleti. Brzo je stigao do nje i reče: " Dete ustani, razbolećeš se, jako je hladno." Ona mu se nasmeši i odgovori: "Ne brini, neću. Šta ti radiš ovako rano napolju?" "Šetam' glasio je odgovor
"Kako se zoveš?" upita ga. "Goran, a ti"? 'Marijana," . Malo su pričali , a onda ona reče da mora ići. Pozdravi ga i reče mu da će i sutra biti tu u to vreme. Mahne mu i ode u pravcu odakle je on došao. Goran je još malo šetao, a onda se vrati nazad u stan, nekako čudno raspoložen.
Ostatak dana proveo je uobičajeno za vikend, ali ovaj put razmišljao je o Marijani.
Sledeće jutro Goran se spremi i pravac park. Na istom mestu kao prethodnog dana, na klupi sedela je ona, Marijana, ali izgledala je starije. Pričali su, a onda u isto vreme kao i prethodnog dana Marijana ustade sa klupe i reče da mora ići, ali da će tu biti i naredni dan.
Njihovo sastajanje trajalo je neko vreme i svaki dan kad su se videli Marijana je bila starija. Goranu ništa nije bilo jasno, ali ništa nije ni pitao.
A onda jednog dana kad je stigao do njihove klupe, ona je bila starica. Konačno, upita je "Marijana ljubavi moja, prošlo je mjesec dana kako se viđamo. Bila si tada dete, a sad starica. Kako to? Molim te objasni mi šta se dešava". Marijana se nasmeši, poljubi ga i odgovori: "Dragi, ja moram ići sad. Ne mogu ti ovog momenta ništa reći,kad dođe vreme za to saznaćeš. Moje vreme je isteklo, više se nećemo videti, sve do onog dana kad budem došla po tebe." Još jednom se nasmeši, poljubi ga, okrene se i ode u pravcu kojim je odlazila svaki put. Goran nije stigao ni reagovati, a nje više nije bilo. Bio je tužan, ali nadao se da će i sutra biti tu.
Sledećeg dana nije bilo njegove Marijane. Tužan vratio se nazad u stan. Više nije primećivao lepotu prirode. Ništa mu nije bilo jasno. Dan je proveo misleći na Marijanu
Sledećeg jutra čekalo ga je iznenađenje. Na jastuku beše presavijeno parče hartije. Uze ga, otvori i poče čitati. A pisalo je:
"Dragi Gorane,
Nisam mogla ništa da ti kažem, nisam imala dozvolu za to. Sad ti mogu ispričati. Ja sam davno umrla, pre vremena i zato se nikad nismo sreli i upoznali. Jer mi smo dvoje ljudi sudbinski predodređeni da budemo zajedno. Ali uvek smo kasnili i nikad se nismo sreli. Zato si uvek ostajao sam, a sama i ja. Sad je momenat u ovom životu da ispravimo grešku, bez obzira što ja ne pripadam ovozemaljsko vremenu. Naša karma mora se ispuniti, na žalost na ovakav način. Ali zato bićemo zajedno u večnosti. Zato mi je dozvoljeno da dođem po tebe, kad dođe tvoje vreme i da se sjedinimo u konačnosti. Do tada voljeni moj čekaj me."
Goran se nasmeši i sad mu je bilo jasno zašto se onog prvog jutra njihovog sastanka osećao onako.
Prođe od tada dosta vremena. Goranova kosa beše bela, ali duh, onaj duh koji samo posebni imaju krasio ga je.
Jedno veče Goran ugleda nju svoju Marijanu. Ona pruži ruke ka njemu, on ih prihvati i zagrljeni sedoše u voz koji ih je odvezao u večnost

POKUŠAJ BITI SREĆAN....
Noć, tišina, neka čudna, neobjašnjiva. Samo jedan prozor svetli u toj čudesnoj mističnoj noći. Zamišljen čovek stoji kraj prozora i gleda negde u daljinu.
Noćas, kao i svake godine oseća tugu. Pita se gde je, pre toliko vremena pogrešio, ali i dalje nema odgovor na to. A sve je, tog letnjeg dana, delovalo savršeno.
Tog dana pre mnogo godina, bilo je neobično toplo, ali njemu nije smetalo. Bio je srećan jer baš tog toplog letnjeg dana odlučio je da zaprosi svoju devojku koju je neizmjerno voleo. Stalno joj je govorio da je ona žena njegovog života i da sa njom želi brak i porodicu.
Prethodnog dana kupio je prsten i odlučio da te večeri kad se budu videli zaprosi je. Izgledalo je kao da ništa ne može uticati na dobro raspoloženje zaljubljenog mladića.
Ali sudbina imala je drugi plan. Kako se veče bližilo bio je sve raspoloženiji. Malo pre dogovorenog vremena mladić se uputio na mesto gde su se svako veče sastajali. Stajao je, stajao i čekao. Vreme sastanka već davno beše prošlo, a ona nije dolazila. No on je stajao, uporan i čekao.
Noć, već spustila se kad je konačno shvatio da ona neće doći. Tužan i zamišljen polako se uputio ka kuci.
Stigavši u stan seo je u omiljenu fotelju pitajući se šta se dogodilo da se ona nije pojavila. i tada ugleda presavijenu hartiju odmah kod vrata. Nije ga u prvi mah primetio, ali sada, polako ustade i uze ga. Bio je siguran da ga ranije nije bilo i pitao se otkud se stvorio.
Kada ga je otvorio ugleda poznati rukopis, njen. Vrati se u fotelju, sedne i poče čitati. A pisalo je:
"Dušo,
Oprosti mi što nemam hrabrosti da se suočim sa tobom i kažem ti ono što već davno osećam. Moja ljubav prema tebi davno je nestala. Svaki dan kad se vidimo za mene je mučenje, a nisam imala hrabrosti otvoreno ti reci da ljubav sa moje strane vise ne postoji. Pokušaj me razumjeti, ti si dobar čovek i ja ti zelim svu sreću ovog sveta, onu koju sa mnom nikad ne bi imao."
Od tada prošlo je mnogo godina. Njegova crna kosa postala je seda. Nikada više nije želeo da bude ni sa jednom drugom ženom, nikada je nije prežalio. Pitao se gde je ona sada, da li je srećna ima li porodicu
A nije ni slutio da nje više nema i da je to pismo napisano onda kada je bila jako bolesna i kada je znala da su joj dani odbrojani, a nije želela njegovo sažaljenje i tugu u očima. Želela je da bude srećan i onda kad nje više ne bude.

TO JE BILO JEDNE ZIMSKE
NOĆI

Noć. Na putu odsjaj Meseca i beskrajna igra pahulja. Sneg neumorno pada dajući svemu bajkovit izgled. Noć uoči Nove godine.
U toj noćnoj igri Meseca i pahulja, jedno vozilo polako i sigurno, išlo je ka cilju. Čovek za volanom teško je nazirao put i pitao se zašto je baš te noći morao zaputiti se u planinsku kuću. Pitao se zašto nije sačekao jutro pa po danu da se uputi ka odredištu. Ali nešto ga je teralo da to uradi baš te večeri. Jer, isto tako jedne zimske noći, sa svojom.devojkom uputio se ka planinskoj kući, baš uoči Nove godine, gde je želeo da je zaprosi. Sneg, Mesec, plamen sveća, pucketanje vatre iz kamina i jedno "udaj se za mene". Od tad prošlo je deset dugih i teških godina.
Njegova devojka Dragana i on, bili su mladi, srećni, puni života i ljubavi. Pričali su i smejali se sigurni da ih ništa ne može rastaviti. Planirali su svoju budućnost, a ta noć trebala je biti sudbinska za njih jer ta noć bila je kruna njihove ljubavi. U vazduhu se osećala neka posebna atmosfera. Sve je bilo ispunjeno ljubavlju.
A onda bljesak svetla i mrak.
Mladen se probudio nakon nekoliko dana. Polako podiže glavu, pogleda oko sebe i odmah shvati da se nalazi u bolnici. Zapita se gde je Dragana. Poče je dozivati, a tada u sobu uđe doktor i dve medicinske sestre.
"Polako, smirite se". Mladen tiho upita doktora "doktore, molim vas recite mi šta se desilo i gde je devojka koja je bila sa mnom u kolima? Poslednje čega se sećam bio je bljesak svetla i evo sad se budim ovde."
Doktor i sestre pogledaše se, a onda doktor progovori "Znate Mladene, doživeli ste saobraćajnu nesreću. Kamion je naleteo na vas. Kad su vas dovezli ovamo bili ste oboje bez svesti. Operisani ste i četiri dana ste u komi. Hvala Bogu, probudili ste se. Ali žao mi je što ovo moram reći, ali vaša devojka nije preživela. Preminula je na operacionom stolu." Mladen u šoku, iz sveg glasa zajeca.
Posle toga, Mladen se povukao. Nije se družio, dane i večeri provodio je sam, po hiljadu p**a gledajući slike njih dvoje. Bio je ljut na sudbinu, karmu šta god da je što ih je na tako ružan način razdvojila. Ali ništa nije mogao da uradi. Vreme je prolazilo i on je svakim danom sve više postajao svestan da se Dragana nikad neće vratiti. U početku mislio je da je to nečija igra, da će se Dragana pojaviti na vratima stane, nasmejana srećna, a on je svako veče čekao. Ali ona nije dolazila.
O svemu tome razmišljao je Mladen dok se te noći polako vozio ka odredištu. On je svake godine na taj njihov dan odlazio u planinsku kuću i provodio nekoliko dana. Želeo je da se Dragana na bilo koji način pojavi, ali to se, naravno, nikad nije desilo.
A onda na putu Mladen ugleda devojku u dugoj, beloj haljini, duge crne kose, kako polako ide negde pravo. Bila je bosa. Mladen se zaustavi i pozva je. Devojka se okrete i on ugleda svoju Draganu. Suze potekoše niz njegovo lice i on srećan što je vidi pozva je. Ona se nasmeši i uđe u auto.
"Dragana, ljubavi, toliko sam želeo da te vidim. I evo tu si." Tada Dragana progovori
"Mladene, dragi, došla sam da ti kažem, da ti moraš nastaviti svoj put. Moja sudbina je bila da doživim to što sam doživela. Nemoj toliko da tuguješ molim te. Jednoga dana kad dođe tvoje vreme ja ću doći po tebe. Do tad nastavi život, tamo gde smo stali nastavi. Nemoj toliko da mučiš sebe,niko nije kriv. To se jednostavno moralo desiti. I sad Mladene stani, naši putevi se ovde razdvajaju, ali ne brini, ja sam gore, pazim.na tebe i doći ću po tebe kad dođe vreme za to."
Mladen nastavi voziti i prozbori "Ne mogu Dragana bez tebe, ja sam te noći, naše noći, hteo da te zaprosim. Znači nas dvoje, ako nismo mogli u ovom životu da budemo zajedno, bićemo tamo gore u onom drugom. Ne dam ponovo da odeš bez mene."
I baš tad bljesak svetla i sve posta tama

BELI OČNJAK

Tog kasnog poslepodneva činilo se sve nekako drugačije, nekako čudnovato, tajanstveno. Tog poslepodneva magla tamna i gusta lagano spuštala se na grad koji odjednom kao da je nestao i sem tamne zavese ništa drugo nije moglo da se vidi niti uoči.
Mlads žena koja je upravo izašla iz prodavnice zbunjeno se osvrtala oko sebe pitajući se šta se to dešava. Videla je samo tamnu zavesu, čak ni ulična svetla nisu mogla razbiti tu tamu. Uplašeno zapita se gde sad. U gradu, njenom gradu ona ništa nije videla i nije znala gde poći.
No, tu neposredno preko p**a nalazio se park kojim je ona toliko p**a prolazila i gde na samom kraju bila je njena kuća. Oseti sigurnost i polako zaputi se ka parku.
A onda učini joj se da u neposrednoj blizini čuje neki nejasan šum, kao da se neka mačka ili pas približavaju. Stade za trenutak, a onda ugleda. Njoj u susret dolazio je kao sneg beo pas, ili čak vuk nije mogla razaznati. Uplašila se, a onda u čudu začu reči upućene od strane Belog očnjaka, kako ga je u mislima nazivala
"Ne boj se Nina. Ja nisam došao da ti naudim već da ti pomognem u nečemu što te već toliko godina proganja i čini nesrećnom." Nina u šoku samo je slušala reči njoj upućene od strane Belog očnjaka.
"Znam da se upravo pitaš kako je moguće da ti ja govorim jezikom čoveka, a nisam čovek. Evo ispričaću ti samo se ne boj i saslušaj me."
"Ja sam u stvari tvoja karma. Pojavljujemo se u različitim oblicima ljudima koji su svoju karmu odradili i dobili na neki način poklon da sad nastave onako kako su zaslužili. Namučila si se, a da ti ni samoj nije jasno zbog čega. Moraš znati da postoji lična karma i karma predaka. Tvoja karma je ova druga, odlučila si je odraditi za tvog dede da bi on sad imao svoj mir. A ti dobila priliku za bolji, mnogo bolji život. Ti jako dobro znaš koliko si se namučila idući kroz život, a to znam i ja. Raduj se Nina, sada je sve prošlo, i od sada pratiće te samo sreća.
Ja neću govoriti o prošlosti, niti o budućnosti koja ti je sada više nego naklonjena. Došao sam samo da ti kažem da si odradila svoj dug koji si obećala da ćeš u ime svog dede odraditi. Sad ću te napustiti, a ti ćeš krenuti u svoj, rekao bih drugi život. Ne boj se, magla će nestati sad kad nestanem i ja, a ti ćeš krenuti dalje. Srećno Nina.
Nina poviče: "ne odlazi, reci mi kom dedi sam odradila karmu?" Beli očnjak okrene se, pogleda je i nešto nalik na osmeh pojavi se na usnama vuka i on samo reče: "koliko si trebala znati ja sam ti rekao, ostalo nije bitno. Uživaj draga Nina i znaj, nekad i nije dobro sve znati."
Nina je gledala Belog očnjaka kako odlazi, a onda u trenu magla se podigla, a ona na sredini parka stoji i gleda za njim pitajući se da li će ikad više videti svog Belog očnjaka. Polako nastavi dalje, putem koji vodi u njen dom, nekako srećna. I znala je da sad će biti sve drugačije.

IZABRANA

Sunce je neumorno pržilo. Na klupi, u parku iscrpljena sedela je žena i gušila se u sopstvenoj boli, praznini, gladi i nemoći da ustane i skloni se sa sunca. Oči jedva je držala otvorene, a znoj slivao se niz čelo i ulazilo u oči, usta. Obrazi, upali bili su mokri. Bila je gladna. Viidelo se da danima ništa nije jela, samo ponekad vodu uzimala je i ono što nađe u kontejneru. To je nju održavalo u životu.

Ali taj dan bio je posebno težak. Žena je polako gubila svest i spoznaju gde je i da li je još živa. Zatvorila je oči, a onda bledi osmeh pojavio se na njenom licu. Delovala je smireno i opušteno. Kao da je ogroman teret pao sa njenih leđa i nešto nalik na srećan izražaj pojavio se na njenom licu. Ono malo prolaznika koji su se tu zatekli u čudu i neverici gledali su u ženu koja jedva da je živa.

A onda na stazi koja je vodila prema ženi pojavio se muškarac. Mlad, lep, čudesan. Sve oči okrenule su se ka njemu. Plenio je svojom pojavom. Malo duža svetla kosa i oči duboke, zelene. U njima kao da se ogledao čitav svemir. Muškarac je bio veoma visok i zgodan. Neka tajanstvenost, mistika zračile su iz njega. Polako je koračao i kad se približi klupi na kojoj je sedela žena, zastade i sede pokraj nje. Rukom je nežno prešao preko lica brišući suze sa upalih obraza. Svaki taj pokret neznančevih ruku kao da je vraćao život koji je polako počeo da se gasi.

"Ne boj se", reče muškarac. Žena otvori oči i kad ugleda neznanca samo se nasmeši dopuštajući da je i dalje miluje te obraze u koje polako život vraćao se.

"Ženo, patila si. Ne svojom krivicom. Ali morala si proći ovo. Jer Stvoritelj te je izabrao. A on je morao biti siguran da ćeš uspeti i da nećeș skrenuti sa p**a ispravnosti. Ovaj i najteži dan, prošao je za tebe, uspela si. Prošla si test. Nagrada stiže. Jer na putu iskušenja nisi poklekla. I kad si mogla uzeti, a da te niko ne primeti ti si odolela. Raduj se ženo, jer nisi sama. On je uvek bio uz tebe.polako, snaga ti se vraća i uskoro bićeš okružena ljudima, izabranim, koji su, isto kao i ti prošli test. Dobićeș blagostanje, uspeh, ali znaj uvek ćeš biti kontrolisana. I molim te, nemoj me izneveriti, jer ti si sjajna žena."

Žena se osmehnu srećna, znala je da je svemu došao kraj. Radosno prihvatila je blagoslov. Muškarac se osmehnu, polako ustade i krenu. Sa lica žene ogledala se blagost, sreća, radovala se novom početku i znala je nikad više neće biti isto, nikad više neće patiti. Ustade nasmejana i krenu ka putu za koji je izabrana. I čudesna svetlost ogledala se na licu žene

SEĆANJE...
Veče se tiho spuštalo na puste ulice grada. Bilo je hladno zimsko predvečerje. Sneg je prosipao svoje pahulje svud okolo. Bilo je to veče nekako bajkovito. Ulične svetiljke kao da su dozivale male zvezdaste pahulje, a one u rojevima skupljale su se oko njih.
Žena je polagano hodala utabanom stazom belog pokrivača. Koračala je, poput nekog ko nigde ne žuri i ima sve vreme ovog sveta. Bila je zamišljena, bližila se Nova godina, a ona je uvek u to vreme nekako posebno raspoložena. Da li je to odraz tuge, sećanja ili nečeg drugog ni sama, nakon toliko vremena nije bila sigurna.
Odjednom čula je zvuk automobila, a zatim i reči: "izvinite, možete li mi reći gde je ulica Maksima Gorkog?" Ona se trže i ugleda čoveka koji je ovorio vrata auta i obratio joj se. "Ah, izvinite ako sam vas uplašio. Nikoga na vidiku, a onda sam ugledao vas i stao da vas pitam. Nisam odavde i čini mi se kao da nikad neću naći to što tražim." Žena podiže pogled i ugleda divne plave oči i kao noć tamnu kosu. Učini joj se da gleda te poznate i davno izgubljene plave oči. "Bože, da li je to on. Posle toliko godina" misli su joj se smenjivale, a onda prekori sebe "ženo, šta je sa tobom. Dobro znaš da je to nemoguće i da njega više nema. Osvesti se." Misli su se smenjivale brzinom munje, a u glavi je bio pravi košmar.
Taka vide da čovek zbunjeno čeka odgovor. I ona samo reče: "idite pravo do raskrsnice, skrenite desno i to je ta ulica". Čovek se uz osmeh zahvali, zatvori vrata svog auta i krenu dalje. A ona gledala je za njim. Toliko je podsećao na njega i baš večeras. Dugo je gledala za autom koji je odvozio stranca ka odredištu. Još uvek nije mogla verovati u sve ovo šta se desilo i svoje misli. Bila je ranjiva, želela je da je to bio On samo na tren da joj kaže i razjasni zašto. Neki čudan osmeh pojavi se na usnama, znala je da je to nemoguće, da jednostavno postoje ljudi koji te toliko podsete na nekog tvog, nekog koga si voleo.
Polako žena krenu dalje. Sneg je sve jače padao, bilo je hladno, ali uživala je u toj igri vemena.
Konačno stigla je u svoj dom, upalila svetlo i večeras više nego pre čula je "tišinu". Ušla je u dnevni boravak, presvukla u udobnu trenerku, skuvala kafu i polako pijuckala. Iz misli trže je telefon. Bila je to ćerka, "dolazimo" samo je rekla.
Ubrzo na vratima čulo se zvono, žena se nasmeši, otvori vrata, a tada bukvalno njene ćerke i unuka uleteše unutra. I smeh, taj divni i radosni odzvanjao je u stanu žene, ispunjavajući je beskrajnom srećom

PRSTEN

Ispred kamina pucketala je vatra obasjavajući prostoriju u kojoj su, ispred samog kamina, udobno zavaljene u fotelji sedele dve žene.
Jedna mlada, prelepe plave kose i tamnih očiju i druga žena znatno starija, sede kose i isto tako tamnih očiju. Videlo se da su veoma bliske.
I dok su napolju pahulje igrale svoju čarobnu igru uz odsjaj uličnih svetiljki, mlada devojka pogleda stariju ženu i reče joj: "Bako, pogledaj kako je prelepo veče. Kako se pahulje snega utrkuju koja će pre pasti na već debeo snežni pokrivač, a nas dve, za to vreme u toplini doma ispijamo kafu i uživamo. Zar nije sve to kao prizor iz neke bajke. Baš mi to, nekako večeras posebno tako i izgleda."
Žena se osmehnu i s puno ljubavi pogleda unuku i reče joj: "Da, u pravu si dušo. I baš večeras volela bih da ti ispričam jednu priču."
"O hajde bako, ja jako volim tvoje priče. Toliko su lepe i neobične."
Žena se nasmeši i poče laganim i tihim glasom. "Znaš dušo, ova priča je dosta stara i nekako mi se čini da baš večeras je to vreme kad treba da je čuješ."
"Ah bako, sad si me baš zainteresovala". Obe žene se nasmejaše i priča krenu: "legenda kaže da je pre mnogo godina u ovom gradu, koji nije tad bio ovakav, u kući na samom kraju grada živela žena sa svojom majkom i ćerkom. Živele su same jer glava kuće nije više bio među živima. Teško su živele, izdržavale su se tako što su išle u nadnicu." "Šta je to nadnica" upita devojka.
"To, prosto rečeno je, kad siromašna osoba ide da radi kod bogataša, uglavnom da kopa na njivi, tada je tako bilo, ručno se radilo, ili u berbu voća ili povrća. Ali dopusti da nastavim. Znači, jednog dana, devojčicina baka, umesto ćerke otišla je na njivu, jer je devojčica bila bolesna i želela je da majka ostane uz nju. Pred veče kad se posao završio i gazda isplatio dnevnicu, žena se zahvali i krene kući. Veče se već spustilo i žena zamišljeno išla je polako. Tada u travi ugleda neku kutijicu. Podigne je, otvori i ugleda zlatan prsten na kome se blistao crven kao krv rubin. I uz prsten presavijena hartija. Žena podignu glavu i pogleda oko sebe. Nigde nikoga. Stajala je nekoliko trenutaka, a onda polako zatvori kutiju i krene prema kući. Mislila je da sledećeg dana raspita se da li je neko izgubio ovu dragocenost i vrati je vlasniku.
Došavši kući ništa nije govorila, već se povukla u svoju sobu, otvorila kutiju i uzela presavijen list hartije misleći da će možda pronaći ime vlasnika. A pisalo je: "prsten pripada tebi Marija. Zaslužila si ga. Mučite se, i ovaj prsten je dar za vašu dobrotu i poštenje. Nikom ne pokazuj i ne govori, jer mnogi bi pokušali da vam ga uzmu. On dobrobit donosi samo osobama poput vas. Dovoljno je samo da poželiš nešto i pogledaš kroz prsten i dobićeš to. Još je pisalo, da će jednog dana kad napuni 70 godina taj prsten predati svojoj unuci, a ona svojoj isto kad napuni 70 godina i tako u krug, s bake na unuku prsten će se prenositi." Žena je bila iznenađena, prosto nije mogla verovati da je nešto tako moguće. Papir vrati u kutijicu. Tada poželi da tog dana imaju dobar ručak i pogleda kroz prsten. Tada vrati prsten u kutiju i kutiju stavi pod jastuk. Izađe iz sobe, a ćerka i unuka u čudu gledaju. Pogleda i Marija, i vide na stolu razna jela, od supe do kolača. Tada joj ćerka reče da je čula neki zvuk koji je dolazio iz špajza, a kada je otišla da vidi šta se to čulo, videla je upravo sve to i iznela za sto. Ni jedna od njih nije znala odakle sve to. I naravno pogađaš dušo, skroman dom petvorio se u lepu kuću i mnogo bolji život. To je kraj moje priče."
"Eh bako ti mi ispriča bajku. Verovatno ovo neobično lepo veče uticalo je na to." Baka se nasmeši, izvadi iz torbe kutijicu i preda je unuci "Ja sam juče napunula 70 godina i sad ova kutija pripada tebi."
Unuka u čudu zaneme i samo ustade iz fotelje i zagrli baku.
Prizor je bio veličanstven. Dve prelepe žene, slične u zagrljaju. Jedina razlika bila je u godinama

PISMO
"Neću ti reći koliko tuge krije se u meni. Neću ti reći koliko željna sam ljubavi. Neću ti reći koliko p**a povredilo me je tvoje ćutanje. Neću ti reći koliko p**a sama u tišini čekala sam te.
Neću ti reći koliko me je bolela tvoja ravnodušnost. Neću ti reći da videla sam te jedno veče sa njom. Neću ti reći koliko je bolelo. Neću ti reći koliko p**a čekala sam da nešto kažeš, da me ubediš da sam jedina u tvom životu iako sam znala da nisam. Neću ti reći koliko p**a sam čekala tu laž da mi kažeš.
Samo ću ti reći da odlazim. Večeras kao i toliko p**a čekala sam te. Htela sam baš večeras učiniti kraj ovoj agoniji. A ti nisi, kao po običaju došao. Zato se na ovaj način opraštam od tebe i odlazim. Idem negde da nađem svoj mir. Zbogom."
Ceca je na ovaj način završila pismo upućeno čoveku koga je neizmerno volela.
Znala je ona već dugo da ljubav s njegove strane više ne postoji i baš ove večeri na dan kad su se upoznali i zavoleli htela je i okončati nešto što i ne postoji više. Ali on nije došao.
Još jednom pogledala je sobu i postavljen sto ukrašen s ljubavlju i na roza koverat naslonjen na bocu crnog vina u kome ona hrabro prekida ovu agoniju. Uzela je kofer, ugasila svetla polako i tiho kao da se boji da će probuditi nekog zatvorila je i zaključala stan za sobom. Ključ je ostavila ispod otirača.
Taksi je već čekao ispred zgrade, poslednji put pogledala je zgradu u kojoj je provela 5 godina života sa njim i jedna suza skotrljala se niz lepo lice mlade žene. Taksista je preuzeo kofer, stavio u gepek, a ona se smesti na sedište i ubrzo vozila se ka autobuskoj stanici.
Na peronu već bio je autobus koji će je odvesti u neki drugi život, drugačiji, možda bolji, a možda i ne. Nije znala ali hrabro je krenula dalje. Ubrzo autobus krenu, i ona zatvori oči da nebi gledala grad u kome je bila toliko srećna, a i nesrećna. Odlučila je i nije vise htela da gleda unazad, gledala je napred.
I upravo u momentu kad bus je odvozio Cecu u neki drugi život on je stigao ispred zgrade. Podigao je pogled i video da svetla ne gore u stanu. Ubrzao je korake i stigao ispred vrata. Pozvonio je, ali odgovor je bio tišina. Potražio je ključ, otključao vrata i ušao u mrak. Upalio je svetlo i ugledao svečano postavljen sto i koverat na stolu. Prišao je i uzeo pismo. Ispisane reči duboko su ga pogodile. A hteo je večeras reći joj sve, večeras na dan kad su se zavoleli i počeli zajednički život. Hteo joj je reći za epizodu sa nekom devojkom koja mu nije ništa značila i koja se završila. Hteo joj je reći koliko je voli, da je moli za oproštaj i da nastave zajedno dalje. Ali sad pitao se kako da je nađe, kako dalje da nastavi bez nje, sam. Toliko je voli, i znao je da je sam kriv za sve. Nadao se da, ipak, pronaći će je, jer njegov život bez nje i nije život.
Do tad čekaće je i nadati se da će jednog dana doći. A on će biti tu.

BOŽIĆ
Božić, najradosniji praznik, vreme darivanja i praštanja.

Davno, u jednom vojvođanskom selu, živeo je bogati gazda Marko sa porodicom, suprugom Dragicom i ćerkama Ninom, crnkom plavih očiju i Milom, plavušom sa tamnim očima. Čuvao ih je i štitio, jer voleo ih je beskrajno. Za njih je želeo samo najbolje. A to je za gazda Marka značilo bogata udaja. A devojke su maštale o pravoj iskonskoj ljubavi.
Znale su do duboko u noć pričati o ljubavi i svojim željama. A jedne večeri Mila je ispričala kako se zaljubila u harmonikaša i on u nju i kako bi volela da se uda za njega. Kada je pričala o tome neki čudesan sjaj video joj se u očima. Nina je bila srećna zbog sestre, a priželjkivala je i ona takvu ljubav.
Ali njihov otac želeo je nešto drugo. I jednog nedeljnog popodneva, za ručkom on im reče: "Imam nešto jako bitno da vam saopštim. Dakle, Nina, drago moje dete, uskoro dolaze prosci da te isprose. Sve sam se dogovorio. Momak je iz susednog sela, veoma bogat, doduše dosta je stariji, ali to i nije toliko bitno. Biće tebi dobro sa njim. A uskoro to će se desiti i tebi Mila, ali prvo Nina treba da se uda, starija je i treba prva da ode." Zavladala je neprijatna tišina. Nina je bila u šoku. Nije mogla verovati šta je upravo čula. Tišina, govorila je više od reči.
"Oče šta to govoriš. Ne želim takvu udaju, bez ljubavi. Želim ljubav pravu, iskonsku, koga ću voleti, a i on mene" progovorila je Nina tužnim glasom. Otac je bio besan i rekao joj je da može samo tako i nikako drugačije. Odgurno je stolicu i izašao. Njih tri pogledale su se, a u Nininim očima kao da je sva radost i mladost ugasila se. Znala je da više ništa neće biti kao pre. Tiho je plakala, a sa njom i njena sestra,jer i nju je čekalo isto. U sebi se zarekla da to neće prihvatiti nikad.
Iza toga ništa nije bilo isto. Otac nije razgovarao sa njima, a u kući nije bilo ni radosti,smeha, kao da je sve zamrlo.
Mila i njen harmonikaš tajno su se sastajali i jednog dana Mila mu je sve ispričala, kao i to da i nju čeka ista sudbina. Tada harmonikaš predloži Mili da se jedne večeri iskrade iz kuće samo sa svojim stvarima, da će je on čekati, da odu daleko od njih, venčaju se i započnu zajednički život. Takođe i da treba početi raditi u susednom selu, da će ponekad svirati na zabavama i da će od toga moći pristojno živeti.
Ubrzo došao je dan Nininog venčanja. Bila je prelepa u skupoj venčanuci, ali mrtva u duši, bleda, upalih obraza i tužnog pogleda. Jedva je čekala da se sve završi i da krene ka svojoj sudbini. Kad se, konačno, sve završilo i pre nego što je krenula ka svojoj novoj kući, zagrlila je sestru, i tiho se oprostila sa njom.
Nakon nedelju dana, otac saopšti Mili da će sledećeg dana doći prosci da je isprose za veoma bogatog čoveka. Mila ništa nije rekla, ali kasnije tog dana sastala se sa svojim harmonikašem i sve mu ispričala. Dogovorili su se da te noći Mila sa svojim ličnim stvarima iskrade se iz kuće, da će je on čekati I da će otići. Tako I bi. Mila je izašla iz kuće i znala je da se više nikad neće vratiti
Sledećeg jutra kako se Mila nije pojavila na doručak majka ode da je probudi, ali kad je ušla, soba je bila prazna. Bilo joj je jasno šta se desilo. Jecaj se ote iz grudi žene, plakala je, jecaji su se prolamali kroz kuću. Gazda Marko dotrča u sobu i jedan pogled bio je dovoljan da shvati sve. Gospođa Dragica je plakala i kroz jecaj reče mu: "Jedna ćerka nesrećno udata, druga otišla iz kuće ko zna gde, nekad sreća, sada samo tuga i bol stanuju ovde".
Dani tuge zameniše srećne dane. Kao dva stranca nastaviše svoj život gazda Marko i gospođa Dragica.
A u kući bogatog trgovca Todora za koga se Nina udala ništa nije bilo dobro. Nina je tugovala, a za sve je krivila svog oca i nije želela da ga vidi.
Od tada prođe mnogo vremena. Gazda Marko davno je shvatio da je napravio veliku grešku i da je od srećne porodice kakvi su bili, učinio da su svi nesrećni. Čuo je on da Nina ne živi dobro, da je maltretirana. Za Milu ništa nije znao, sem gde živi i da ima dvoje dece.
I jednoga dana rekao je supruzi da će rano sledećeg jutra krenuti kod Mile, da je poseti, zatraži oproštaj i zamoli da se vrate kući, ona, njen suprug i deca. Takođe, obećao je da će otići kod Nine i nju zamoli za oproštaj i zamoli da se vrati kući i ponovo kao velika porodica nastave živeti zajedno. A sledeći dan bio je Badnji dan, dan uoči najradosnijeg praznika.
Kako je rekao tako i bi.
Upregao je kola i krenuo. Nezadugo stigao je u mesto gde je živela Mila sa porodicom. Brzo je našao kuću gde su stanovali. Skromna kuća sa lepim dvorištem. Gazda Marko približio se kući i kroz prozor ugleda sobu gde su sedeli njih dvoje sa svojim dečicom i razgovarali. Čuo je svoju ćerku "Dragi moj, mislila sam da sutra za ručak napravim supu i ispečem ono pile što nam je
ostalo. Napraviću neki kolač i lepo ćemo provesti Božić." Suprug se složio, uzeo harmoniku zasvirao i njih četvotoro zapevaše. Gazda Marko tada shvati koliko je tu sreće. Polako se vrati do kola i krenu nazad. Vraćajući se, zamišljen, odluči da poseti i stariju ćerku.
Nezadugo stiže do kuće u kojoj je živela Nina. Pokuca na vrata i ubrzo ugleda svoju kćer uplakanu. Kad ugleda oca ona mu reče: "Idi odavde, ovde nemaš šta da tražiš". A on reče "Drago dete došao sam tražiti oproštaj i da te zamolim da se vratiš kući," Nina mu odgovori "Vrati se svojoj kući i na mene zaboravi. Nikada ti neću oprostiti. Ti više nemaš kćer." To reče i zatvori vrata. Teškim korakom gazda Marko se vrati do kola i nastavi put ka kući. Došavši sve ispriča ženi . Žena briznu u plač i kroz jecaj tiho reče "Upropastio si naše živote. Nikada ti to neću oprostiti"
Sledećeg dana gazda Marko natovari na kola prčeno prase, kolača i raznih drugih đakonija. Bio je Božić i odlučio je otići do Mile, sve to odneti i pokušati da nju i njenu porodicu vrati kući. Tako je rekao i ženi i ona tiho reče srećno.
Gazda Marko sede u kola i krenu. Brzo je stigao i pokucao na vrata. Otvorila mu je Mila. Otac joj reče "Drago dete, doneo sam vam nekih sitnica i hteo sam da te zamolim da mi oprostiš i zatražim da se sa svojom porodicom vratiš i da svi zajedno nastavimo živeti". Mila mu odgovori ."Opraštam ti oče, ali nikad se neću vratiti nazad. Našla sam svoju sreću i dobro mi je. Ne želim ništa od tebe,vama srećno,to što si doneo vrati nazad i nemoj me više tražiti," To rekavši zatvori vrata i otac ču kako kaže mužu da je neki čovek pokucao da pita gde žive njihove komšije, da ga je uputila i da je čovek otišao.
Nesrećan i skrhan od bola gazda Marko vratio se u praznu kuću jer kad je došao video je da je gospođa Dragica , takođe napustila kuću i otišla.