Ivana Škorić SW Novi Sad

Dok čekam sutra i još jednu terapiju u nizu..pade mi na pamet da se nisam osećala skoro ovoliko ženstveno i lepo. Ni sa dugom plavom kosom, ni sa crnom. I nije poenta sama kosa, njena dužina, već kako se ti osećaš iznutra.
Kao da je sa kosom otišla ona Ivana koja se manje smejala i više ugađala drugima a manje sebi.
Kaže mi jedna prijateljica-(ona prava za smeh i suze), e ovo si TI.
Jesam..ovo sam ja. Samo je trebalo da me rak podseti ko sam i da me kosa otkrije ponovo. I ništa nije slučajno. Stalno ponavljam, ovo je trebalo da se dogodi da me podseti ko sam i da nađem ponovo onu Rade 😉 koju sam izgubila negde tokom godina dok sam brinula da su svi osim mene dobro. Onu koja "je*e mater vetru" što bi rekla moja Mika, onu koja šeta po kiši, peva glasno iako nema pojma i smeje se kao luda na "Dolipran sidu leči" Svetlana Radenkovic znaš o čemu pričam 😉🤣.

Ovo je poruka tebi koja čitaš- nemoj da izgubiš sebe, buđenje nije prijatno. Ume da prodrma i okrene svet. Doduše nekad i treba da ga okrene da bismo lakše shvatili kuda i kako.

Sve je stvar ugla iz kog posmatraš stvari. Pomalo i onoga od čega si. A ima i malo onoga da li ti je čaša do pola prazna ili si srećan što uopšte imaš vode dok neko crkava od žeđi.
rs je u pravu kad kaže da ljudi koji brinu o svom telu i redovno treniraju ostavljaju drugačiji utisak-deluju posvećeno i imaju tu crtu da ne odustaju kad je teško i kad se magija ne dešava preko noći. ..mislim ne kaže doslovno tako ali to je poenta.😉

I u pravu je. Jer i kad je posao u pitanju ili ova moja i svaka druga borba- računa se koliko si spreman da se boriš i kad je teško i kad ne ide kako si zamislio, kad si uporan u svojoj nameri da stigneš do cilja iako se taj cilj čini daleko.

Ok, jeste da spamujem sa treninzima a nisam ni fit ni trener, ali upravo taj mentalni sklop me je podigao i možda će taj način podići i tebe. Jer onda kad naučiš da izađeš iz tzv. sigurne zone, kad ostaneš dosledan čak i ako te sve boli i ne ide ti se na trening, kad polako naučiš da granice mogućeg ne postavljaju drugi već ti - naučićeš da pobeđuješ, naučićeš da samog sebe podigneš kad padneš. A veruj mi ako sam sebe ne podigneš ni sto ruku ti neće pomoći.

Nas dve dovoljne. Daj nam sunca , prošarni hlad, kafu i pusti nas na miru 😁

Kaže meni Bucka " hvala ti", ma hvala tebi što već koji put imam friz od ovo malo kose koja je tek krenula.

Ovo stanje(namerno neću da upotrebim reč bolest jer verujem da je rak i čitav proces izlečenja- stanje) mi je donelo divne ljude u život i pokazalo koliko je malo potrebno da budemo srećni i koliko su neki ljudi veliki.

Male stvari koje radiš čine te velikim čovekom. Život je od sitnica satkan one čine dan. Nekome dan ulepša neka vest, neka osoba...meni danas evo za osmeh dovoljno to što imam friz 😉.

Mora iz dva p**a jer vredimo duplo 😁😉🤣

Mora iz dva p**a jer vredimo duplo 😁😉

Divne moje žene. I vreme nas je poslužilo. Dunav lenj, sunce i povetarac. Dovoljno za osmehe i uživanje.

Sin ❤️

Priroda leči. Osmeh leči. Ljubav leči.

Mokar top i osmeh na licu - dobar trening.

Cilj- da se do septembra vratim u formu od prošlog septembra ili bolju.

Prezahvalna ekipi .novisad na podršci.

Moram da kažem jednu jako važnu stvar a to je da se mnogo lakše i brže oporavljam posle terapija uz treninge.

Naravno da sam prvo pitala hirurga da li smem da treniram. I naravno da ne treniram sama i na svoju ruku.

Rezultat treninga -pored tonusa mišća i pored dobrog raspoloženja je i bolja srčana funkcija u odnosu na pre dva meseca 💪, više snage i mnogo bolji san. Ja sam prezadovoljna svojim napretkom i svakoga dana izborim jednu malu pobedu za sebe.

Samo volja, odluka i disciplina.
"Samo" 🤣😉 pa nije to "samo" to je sve.

Ne želim da budem "bolja verzija sebe" - ne dolazim ja u više verzija, ja sam ovo što sam.. ŽELIM DA BUDEM ZADOVOLJNA SOBOM..i to je sva poenta.

Ne nije lako, nije uopšte, jer mnoge stvari još uvek telo ne može, nema snage, al zato je tu glava i tu je srce..

I kad mi kažu granice su tu da se pomeraju- koje bre granice?!
Dosta o granicama o verzijama o palamuđenju i poziranju, postoji samo jedna granica koju imamo, a to je ona životna. Sve ostalo je na nama i u našim glavama. Samo nekima od nas je trebao ovakav udarac da se setimo ko smo.

Ove godine punim 42 i želim da mi svaka sledeća bude bolja, koliko god da ih imam pred sobom. A rešila sam da ih bude i haj..